I šta sad??

U magnovenju... umrtvljen bol hrskavica... naduvene kapljice na prolećnom lišću... prosipam korake ko seme po uzoranim njivama... hodam negde, u beskonačnost, bez cilja, bez polazišta, svratišta i dolazišta. U očima plavetnilo divljih irisa, voljenog cveća. Cipele žuljaju otečeni mozak. Papkari osvajaju svet svojom bolešću, a plemeniti lipicaneri izumiru. Pljusak nebuloza i baljazgarija podriva iznikle mladice... Pošast u glavi...

Mrzi me sebičluk uplašenih staraca pred smrt. Šta će se desiti kad prećutna tuga u još veću tišinu padne? Kad sunce ugasi svetlo zbog onih što pričaju da su činili dobro gurajući ljude u osinjake?

Krckam začaurene reči u besu... ne želim, više, da ih skupljam u vreću uljudnosti... lepo ponašanje... čovek se ne može zaviti u pokrov finoće. Popiću jednu za smirenje i kliknuti "Puši ga, more!", jer neću da kusam serviranu gomilu tvojih govana na svečanoj trpezi! Neću da ti se smeškam i lebom uzvraćam na kamen! JA NEĆU da žanjem za tebe sav korov koji si posejala, niti da čistim tvoje septičke jame!

Možeš platiti da za mene živu očitaju opelo, ali me sahraniti nećeš! U inat!

Mekan dodir ruke kad ne ide po planu.
Jedan tračak sunca u kišnom danu.
I radost beskrajna zbog samo jedne reči...
"Dolazim!"
Tada se razleti, laka ko pero,
da ubije vreme što sporo prolazi.
Miriše kuća na đakonije razne.
Pucketa vatra u sitne čase...
Iskra u oku...
To je od pomisli
kako će sutra da me zagrli.
***

Voz stiže u stanicu.
Kiša pljušti.
Ona ne vidi ni kapljicu.
"O, kad bi neko mogao da mi dojavi,
na kojim vratima će da se pojavi..."
Pogledom strelja,
sva vrata od reda -
koja će brava prva da se spusti...
Ljudi, ko mravi, preskaču šine.
Prepozna me i povikne:
"Sine!"
Hitro ka meni pojuri
da me što pre zagrli.
Glavu mi pritisne na svoje grudi -
čujem sambu u njenom srcu -
kao da dolazim preko okeana,
a ne posle mesec dana.
***
Još jedan sat do polaska.
Ona se igra mojom kosom.
Pretvara u mašti minute u sate.
I ćutimo, jer ne želimo da se ti minuti skrate.
Drži mi ruku, čvrsto, kao kad sam bila dete.
***

Voz kreće.
Mašem joj.
Zvezde se cakle na vedrom nebu...
A ona kisne...

Još jedna noć.
U prolazu skupljam
izgubljene dane.
Sve usputne stanice
čekaju da stanem,
da se zadržim
bar jednu svetlosnu godinu.
A kad svane,
koraci podgreju tabane.
Tad boli stajanje
na staklu.
Nemam vremena za kajanje.
Išaram na platnu
jedan sekund svoje istorije -
tapkati u mestu sa bolom
ili ići napred -
isto li je?
Dodatni razlog za tumaranje.
Produžavam mu trajanje.
Razbijam rime i
sklapam mozaik vasione.
Ko bi se ponosio time?
Filozofija snage izumire.
Slabost se proglašava vrlinom -
na svakoj prepreci se umire.
Jedino to ne želim
istom silinom.
Tlo postoji da bi se na njega palo
i sa njega ustajalo.
Nisam spremna za kukumakanje,
već sa veru i nadanje,
malo za uzimanje,
malo za davanje,
za ćutanje i razgovaranje...

Zato još uvek hodam
iako mi je krvav trag.

Ja sam Bedno Piskaralo!

Za mene je pisanje kao nekom drugom bokserska vreća - način da izbacim iz sebe ono što muči, pritiska, da se oglasim zbog nepravde, da podelim svoj stav, način života, svoje poglede... Verovatno to većina vas sa ovog mesta razume dovoljno dobro, da ne moram da dubim u nedogled, prečišćavam razloge zašto to radim. 

 Ovaj žuti cvet ima značenje... Suncokret je moj omiljeni cvet, boje radosti, boje sunca... Žuto da oboji moje, nekad sumorne dane, podstaknute kad-kad mojim pesimističkim karakterom. Izvršim, ponekad, "emotivna samoubistva"... 

 Trudiću se da moji blogovi budu pismeni... To je nešto što cenim... Ne moramo biti svi talentovani kao Dostojevski, ali najmanje što možemo da učinimo je - pismenost! Ovako stajem u odbranu svog jezika! Možda ne pišem ćirilicom, ali branim pravila i lepote sopstvenog jezika.

 I da ne tupim više... Predstavljanje mi nije "jača strana"... Kao da sam na razgovoru za posao: "Recite mi nešto o sebi...". Ja: "Nešto o sebi..."

Hvala na vremenu i do sledećeg čitanja!

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.