POŠAST
U magnovenju... umrtvljen bol hrskavica... naduvene kapljice na
prolećnom lišću... prosipam korake ko seme po uzoranim njivama... hodam
negde, u beskonačnost, bez cilja, bez polazišta, svratišta i dolazišta.
U očima plavetnilo divljih irisa, voljenog cveća. Cipele žuljaju
otečeni mozak. Papkari osvajaju svet svojom bolešću, a plemeniti
lipicaneri izumiru. Pljusak nebuloza i baljazgarija podriva iznikle
mladice... Pošast u glavi...
Mrzi me sebičluk uplašenih staraca pred smrt. Šta će se desiti kad
prećutna tuga u još veću tišinu padne? Kad sunce ugasi svetlo zbog onih
što pričaju da su činili dobro gurajući ljude u osinjake?
Krckam začaurene reči u besu... ne želim, više, da ih skupljam u vreću
uljudnosti... lepo ponašanje... čovek se ne može zaviti u pokrov
finoće. Popiću jednu za smirenje i kliknuti "Puši ga, more!", jer neću
da kusam serviranu gomilu tvojih govana na svečanoj trpezi! Neću da ti
se smeškam i lebom uzvraćam na kamen! JA NEĆU da žanjem za tebe sav
korov koji si posejala, niti da čistim tvoje septičke jame!
Možeš platiti da za mene živu očitaju opelo, ali me sahraniti nećeš! U inat!