I šta sad??

Mekan dodir ruke kad ne ide po planu.
Jedan tračak sunca u kišnom danu.
I radost beskrajna zbog samo jedne reči...
"Dolazim!"
Tada se razleti, laka ko pero,
da ubije vreme što sporo prolazi.
Miriše kuća na đakonije razne.
Pucketa vatra u sitne čase...
Iskra u oku...
To je od pomisli
kako će sutra da me zagrli.
***

Voz stiže u stanicu.
Kiša pljušti.
Ona ne vidi ni kapljicu.
"O, kad bi neko mogao da mi dojavi,
na kojim vratima će da se pojavi..."
Pogledom strelja,
sva vrata od reda -
koja će brava prva da se spusti...
Ljudi, ko mravi, preskaču šine.
Prepozna me i povikne:
"Sine!"
Hitro ka meni pojuri
da me što pre zagrli.
Glavu mi pritisne na svoje grudi -
čujem sambu u njenom srcu -
kao da dolazim preko okeana,
a ne posle mesec dana.
***
Još jedan sat do polaska.
Ona se igra mojom kosom.
Pretvara u mašti minute u sate.
I ćutimo, jer ne želimo da se ti minuti skrate.
Drži mi ruku, čvrsto, kao kad sam bila dete.
***

Voz kreće.
Mašem joj.
Zvezde se cakle na vedrom nebu...
A ona kisne...